Улога прајмера далеко превазилази једноставно „повећавање адхезије“. Из перспективе науке о материјалима, прајмер игра троструку улогу између полиуретанског заптивача и подлоге:
Прво, хемијски мост. Активне компоненте у прајмеру (као што су изоцијанатне групе или средства за спајање силана) реагују са хидроксилним и карбоксилним групама на површини супстрата да формирају ковалентне везе и истовремено реагују са -НЦО групама у полиуретанском заптивачу, ефикасно заварујући два иначе некомпатибилна материјала. Експериментални подаци показују да се након наношења прајмера, чврстоћа везивања бетонских површина повећава са 0,3 МПа на преко 0,8 МПа, што је повећање од преко 150%.
Друго, физичка сидра. Прајмер продире у капиларе порозних подлога као што су бетон и зидови од цигле, формирајући безброј сићушних "сидра" након очвршћавања, механички закључавајући заптивач на месту. Без прајмера, заптивач може да приања само кроз ван дер Валсове силе, што га чини лаким за скидање.
Треће, водена баријера. Прајмер затвара поре и микропукотине на површини подлоге, блокирајући канале за продирање влаге у слој заптивача. Као што је раније поменуто, вода је непријатељ полиуретана, а прајмер делује као "водоотпорни премаз" за слој лепка.
Према индустријским статистикама, око 60% кварова полиуретанског заптивача је директно повезано са недостатком прајмера. Конкретно:
Бетонске подлоге: После 3-6 месеци, заптивач се лако одлепи руком са површине зида, остављајући лепљиви слој нетакнутим, док површина подлоге остаје чиста – типичан случај оштећења интерфејса.
Металне подлоге (алуминијум, нерђајући челик): У почетку добро пријања, али након 3 месеца почиње стварање мехурића и рђе да се шири са ивица. Недостатак прајмера доводи до акумулације влаге на интерфејсу.
Стаклене подлоге: Почетно пријањање полиуретана на стакло је инхерентно слабије од силиконског заптивача. Без прајмера, УВ зраци и влага могу смањити почетну лепљивост за више од 50% у року од недељу дана.